Italijanska pop-art umetnica Giosetta Fioroni je pakleno dugo čekala da njena dela budu prepoznata i van granica njene domovine, ali sada, u 80-im godinama života, konačno je dobila tu satisfakciju.

Prvi put ove decenije, samostalno je izlagala u Londonu i Njujorku (u galerijama Partners & Mucciaccia i Draving Center). U Moskovskom Muzeju savremene umetnosti upravo je završena velika izložba njenih radova nastalih šezdesetih godina prošlog veka, a modna kuća Valentino ponudila joj je saradnju na kolekciji za jesen 2014. godine.

Cene njenih umetničkih dela su takođe porasle. Pre izvesnog vremena vlasnici nisu prodali njena dela jer za njih nije bilo tržišta. U 2014. maksimalni iznos ponuđen za bilo koji njen rad na aukciji bio je 10.000 funti. Nakon što je njena slika „Interno familiare“ prodata u aprilu 2017. u filijali aukcijske kuće Christie's u Milanu, ta cifra je porasla na 74.000 funti.

Ali ko je, u stvari, Giosetta Fioroni? Zašto je ona bitna? I zašto je odjednom tako tražena dugogodišnja anonimnost u 20. veku?

Rođena je u Rimu 1932. godine, a roditelji su joj bili umetnici (otac vajar, majka slikarka). Fioroni je postala poznata šezdesetih godina prošlog veka kao deo grupe umetnika „Piazza del Popolo School”, što je zapravo bio italijanski odgovor na pop-art. Bila je jedina žena u grupi koju su još činili Mario Schifano, Tano Festa, Mimmo Rotella i Franco Angeli (školu su nazvali po trgu u čijim su se kafićima okupljali).

Osim Schifano koji je u nekim svojim delima koristio logo Coca-Cole, italijanski pop-art umetnici u svojoj umetnosti se nisu bavili robom široke potrošnje kao njihovi američki kolege, već su se pozivali isključivo na italijansku kulturu.

Tako je, na primer, za Festa Mikelanđelovo Stvaranje Adama na plafonu Sikstinske kapele bio nepresušan izvor inspiracije. S druge strane, na svojoj slici iz 1965. godine „Detalj sa rođenja Venere“, Fioroni je šizofreno odala počast Botticelli remek-delu prikazujući lice istoimene boginje u krupnom planu.

Giosetta Fioroni
(Roma 1932)
Detail from the Birth of Venus, 1965
oil on canvas, 100 x 200 cm
Gallerie d’Italia – Piazza Scala, Milan

Ovo delo je deo veličanstvene kolekcije moderne i savremene italijanske umetnosti banke Intesa Sanpaolo, a objavljeno je i u 101/900, novoj publikaciji koja prikazuje 101 najbolje delo banke u 20. veku.

Renesansna ikonografija bila je prepoznatljiva Festiju i Fjoroniju koliko i Italijanima kao i Kembelovoj konzervi američke supe (koja je inspirisala Andyja Warhola da bude možda najpoznatije delo pop-arta).

Druga bitna razlika je u tome što su umetnici pop-arta u Sjedinjenim Državama koristili mehaničke tehnike kao što je sito štampa, dok su Italijani uglavnom stvarali ručno. Fioroni je uživala u izradi monohromatskih radova i bio je poznat po korišćenju srebrne emajl boje.

Zato su njena dela odlikovala sablasni trik ili, po njenim rečima, „sanjivi ritam” jer je likove prikazivala kao „sećanja koja dolaze iz najdaljih krajeva” iako su izgledala kao da svakog trenutka mogu nestati. Njena sklonost da u svojim delima ostavi jedva vidljive tragove olovke samo je pojačavala osećaj prolaznosti.

Govoreći o prolaznosti, Fioroni je u velikoj meri nestala iz kolektivne svesti 1970-ih, iako je tada još uvek bila aktivna. Tada je italijanska umetnost već identifikovana sa pokretom Arte Povera umesto pop-artom i nastavila da se razvija u tom pravcu.

Što se tiče njenog ponovnog otkrića u ovoj deceniji, Fioroni doživljava pohvale iz celog sveta u meri u kojoj nije doživela ni tokom svog vrhunca 1960-ih. Ovo se delimično može pripisati rastućim cenama posleratnih italijanskih umetničkih dela. Iako su kritičari dugo hvalili njena pomenuta dela, sada su konačno privukli pažnju kolekcionara.

U ovom konkretnom slučaju, sve više raste stav da je pop-art zapravo pravac međunarodnog karaktera (i da nije isključivo američki, što je do sada preovladavalo mišljenje), čiji je jedan od najdinamičnijih centara bila Italija. Mimmo Rotella je 2016. godine postao prvi italijanski pop-art umetnik čije je delo prodato za više od milion funti (ali i evra) na aukciji.

Velika je verovatnoća da će Fioroni, kao jedina članica škole Piazza del Popolo, u narednim godinama biti mnogo bolje rangirana.

Srebro nije smatrala pravom bojom, iako ga je često koristila u svojim pop-art radovima, koji pola veka kasnije stoga izgledaju modernije nego ikada ranije. Njihova monohromatska hladna suzdržanost savršeno se uklapa sa belim zidovima umetničkih galerija i minimalističkim modernim domovima 21. veka.

A zatim su tu i njeni likovi. Najčešće su to bile glumice i manekenke koje je Fioroni prikazivala kao na naslovnicama modnih i lifestyle magazina. Danas izazivaju nostalgiju za šezdesetima, prohujalim vremenom mode i filma kada su zvezde zračile zagonetnom lepotom skrivenom iza raskošnih trepavica i dramatičnih senki.

Međutim, stavljanjem akcenta na lica svojih likova uz minimalno prikazivanje njihove odeće i pozadine, Fioroni se također pobrinula da isijavaju ono što bismo mogli nazvati eteričnom i bezvremenskom lepotom. Teško je zamisliti da bi ikad mogli izaći iz mode.